Prepoznavši potrebu za održavanjem odnosa sa SAD uprkos zvaničnim političkim razilaženjima dve države, grupa intelektualaca i eksperata, Fulbrajt alumnista, 9. novembra 1992. godine osnovala je Udruženje Fulbrajtovih stipendista Jugoslavije, simbolično, tačno 28 godina od uspostavljanja Fulbrajtovog programa u SFRJ. Kako je pisalo u Statutu Udruženja, ono je bilo „dobrovoljna organizacija univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika, umetnika i pisaca Jugoslavije koji su bili stipendisti Komisije za prosvetnu razmenu izmedju Jugoslavije i SAD (Fulbrajtovog programa).“ Na osnivačkoj skupštini izabrano je radno predsedništvo od pet članova, koje su činili akademik Vojin Šulović (predsednik), akademik Miroslav Gašić (potpredsednik), prof. dr Živorad Čeković, dr Radmilo Pešić i mr Ksenija Todorović.

Uprkos teškom ekonomskom i političkom stanju u državi, članovi Udruženja Fulbrajtovih stipendista Jugoslavije bili su izuzetno aktivni, pokušavajući da održe nasledstvo Fulbrajtovog programa živim, ali i ulažući energiju u razvoj obrazovanja, nauke i kulture, koliko je to bilo moguće u datim društvenim okolnostima. Na Osnivačkoj skupštini, član Upravnog odbora Udruženja, prof. dr Nikola Čanak predložio je štampanje Biltena Udruženja, kao njegovog zvaničnog glasila, izrazivši spremnost da ga on sam izdaje godinu dana, dok bi Upravni odbor imenovao uređivački odbor publikacije. Delom zahvaljujući ovakvim zalaganjima pojedinaca Udruženje je opstalo u periodu od 1992. do 1995. godine.

Tokom tri godine intenzivnog rada, Udruženje je organizovalo nekoliko naučnih skupova, koji su pokrivali relevantne savremene teme iz različitih naučnih oblasti. Samo neki od događaja među brojnim bili su regionalna konferencija „Simetrija“ (Beograd, 11. oktobar 1993), naučni skup „Neravnomerna urbanizacija: uzroci i posledice“ (Institut za međunarodnu politiku i privredu, 24/25. februar 1994), okrugli sto „Obrazovni potencijal kao faktor razvoja“ (Pravni fakultet Beograd, 12. maj 1994), letnja škola srpskohrvatskog jezika i drugi. Pored toga, predstavnici Udruženja nalazili su načine da putuju po Evropi, tražeći saradnju sa različitim partnerskim organizacijama i institucijama, pa su tako Ksenija Todorović, Nikola Čanak i Bojan Drndić u novembru 1992. posetili Budimpeštu i Centralnoevropski univerzitet, a Radmilo Pešić je bio na konferenciji poljskog Udruženja Fulbrajtovih stipendista u Varšavi u julu 1995. godine. Sankcije su tih godina dodatno otežavale stvari, te je članovima jugoslovenskog Udruženja put u Brisel na konvenciju evropskih udruženja Fulbrajtovih stipendista maja 1993. bio onemogućen.

Uprkos tome što je Udruženju Savezna vlada 1994. godine uputila pismo podrške, ističući važnost njihovih aktivnosti i potencijalnog oživljavanja Fulbrajtovog programa za normalizaciju odnosa sa SAD, ono je takođe bilo i meta napada od strane režimskih medija. Ovo najbolje ilustruje serija tekstova objavljenih u Politici ekspres aprila 1995, u kojima se Fulbrajtovi stipendisti optužuju da su „indoktrinirani zapadnjačkom politikom i filozofijom novog svetskog poretka“, a sam Fulbrajtov program je doveden u sumnju kao instrument američke vlasti u „primenjivanju specijalnog rata“.

Početkom naredne, 1996. godine, Udruženje Fulbrajtovih stipendista Jugoslavije prekinulo je svoj rad na nekoliko godina.

Dokumenta priložena u ovom delu digitalnog arhiva deo su dokumentacije Arhiva Udruženja Fulbrajt i prijatelji (AFP).